Untitled :)

Posle nekoliko godina u krugovima ručno izrađenih modnih dodataka, ustanovila sam da su pravila prodaje ista kao pri svakoj drugoj vrsti trgovine. Mislim, mozemo slobodno da se lazemo kako je to drugačije. Nije. Tačno je da je proizvod drugačije vrste i to je sve.

Da bi ljudi čuli za vas, na trzištu koje je preplavljno handmade proizvodima, morate imati način da informacija dospe do njihovih očiju i ušiju. Dakle, naravno... opcija 1. - reklama. Najbolja reklama je plaćena reklama. U to računam i prodajne izlozbe.

 Ako nemate novčanih sredstava (a ko ih ima od nas?) da platite reklamu, onda prelazimo na opciju 2. Veze. Treba da poznajete ljude koji će vas reklamirati besplatno. Ja to nemam. U Sloveniji zivim vec 5 godina i naravno da nemam drugaricu od najbolje drugarice koja radi u novinama, na televiziji. Nemam druga fotografa koji će besplatno da mi slika nakit. Nemam sestru čiji momak ima studio za snimanje i moze da mi obezbedi besplatne modele. Dobiješ onoliko koliko platiš. Ni grama više! (Izvin'te što merim u gramima, to je profesionalna deformacija :))

Ako nemaš ni veze, onda (nazalost) moraš da predješ na opciju 3. Druzenje sa ljudima koji imaju veze. Da, tu se formiraju zatvoreni krugovi onih koji se pozivaju na kafe, na kovanje planova o promociji i prodaji, na "ja-tebi-ti-meni" , na prodajne izlozbe zatvorenog tipa. I verujte, niko vas neće pozvati zato što imate dobar i originalan proizvod.

Aha... informacija! Niko vam neće reći gde prodaje, kako doći do vlasnika galerije, gde je kupio kutijice... to je razumljivo. Ljudi se boje konkurencije. Informacije se ljubomorno čuvaju i dele se iskljucivo onima pod brojem 3. Ponekad.

Ne verujete? Zašto onda toliko handmade kiča, izrađenih početničkim tehnikama, u novinama, u svakoj galeriji? Zašto toliko autora, koji su poštovani i nagradjivani za dizajn u ozbiljnim dizajnerskim krugovima jednostavno nema na policama po centru grada, niti u medijima? A morali bi da budu tu.

Do sada, nekoliko sam puta bila intervjuisana ovde. Novinari su nekako naleteli na moj nakit i pozvali me. Kad ih pitam kako su dosli do mene, uvek kazu: sasvim slučajno. I onda, kada ti novinari odlaze iz moje radionice, pa me pitaju da preporučim druge kreativne ljude sa dobrim proizvodima, ja to i učinim. I to tako što zaista preporučim one čiji rad cenim. Ne zato sto mi je neko prijatelj, što pijem kafu sa njim, zato što imamo zajedničke interese. Nego zato sto smatram da je taj neko zaista dobar u onome što radi.

Smešno je to (i suludo!) što sam u poslednje dve godine više puta objavljivana u poznatim, stranim, dizajnerskim časopisima, dva puta nagrađena (upravo sam saznala da sam ušla medju finaliste na međunarodnom takmičenju  koji se jednom godišnje odrzava, jeeeee  :)). nego u domaćim novinama. Da li to ima nekog smisla? Kako je moguće da nikoga nije zanimala osoba koja putuje i prestavlja Sloveniju (i Srbiju, naravno) na medjunarodnim dogadjajima? Da li treba, zaista, u septembru, u Cirihu, gde sam pozvala da odrzim 45 minuta prezentaciju o mom radu na medjunarodnoj konferenciji, da zabranim da me predstave kao umetnicu koja dolazi iz Slovenije i koja je srpskog porekla? 

I da li je moguće da umesto nakita ozbiljnog dizajna, iza koga stoji kompletan proces i samostalna izrada od A do Š, na naslovnoj strani najčitanijeg domaćeg časopisa o modi osvane cvetna devojcica izradjena od das mase, čiju fotografiju ne bi objavili ni dečiji, strani časopisi "uradi sam"? 

Ne, nisu krivi potrošači. Nisu krivi ni ovi iz gore opisane grupe pod 1., 2. i 3. Mediji su odgovorni. Oni stvaraju model lepog i onoga što je IN. Koje obrazovanje imaju modni novinari danas? Da li je neko od njih istoričar, teoretičar umetnosti, modni kritičar, da li neko od njih ima zvanično obrazovanje na polju dizajna i umetnosti? Ne verujem. Novine ne zele da plate profesionalca koji će da napiše kritiku, predstavi nešto što zaista ima stila i smisla. Novinari su danas studenti ekonomije, devojke koje rade part-time u kozmetičkom salonu, prosečne osobe koje se usudjuju da svoj ukus promovišu kao model dobrog dizajna. I one koje će pisati o svojim najboljim drugaricama ili sestrama svog dečka, ili... ili onima koji će im nešto pokloniti. 

Otkud to znam? Pa tako što su me nekoliko puta zvali novinari koji rade za  veoma poseće sajtove i visoko tirazne novine, a čije su teme moda i dizajn i pitali da li zelim da me predstave. U zamenu su (i to vrlo otvoreno!) trazili komad mog nakita. Ili besplatan kurs za mlađu sestru. O, hvala... ne zelim! To je veoma, veoma ispod časti.

E, takvi "stručnjaci" za dizajn mogu da poseduju istu onu (gore pomenutu!) devojčicu od das mase. A moj nakit mogu da kupe ili, ukoliko nemaju novčanih sredstava -  da uzdišu za njim. Dakle, svaki članak koji o meni dospe u domaće i strane medije mozete da smatrate delom nekog entuziaste koji ne prepisuje od kolege iz susednog časopisa (halo efekat, da! I to postoji :)) 

Sada se verovatno pitate da li sam ogorčena i razočarana? Ne, apsolutno nisam. Ja sam svesno izabrala da budem ovo što jesam. Da moj rad bude ovo što jeste. I najzad, da moj zivot bude ovo sto jeste. Hvala bogu, sudbini, srećnim okolnostima, dobrom izboru, whatever... ne plaćam racune od svog posla i prodaje nakita. I dok je tako, mogu sebi da priuštim da radim za takmičenja, za inostrane porudzbine,  za ljude koji zaista cene ono što radim i koji znaju koliko je znanja i rada ulozeno.

 Ili da poklonim komad nakita devojčici koja se zaustavi ispred mog prodajnog mesta i broji svaki euro, pa tuzno ustanovi kako nema dovoljno i posle toga jos dva puta zastane pored da se divi. 

Njoj da. Novinarima, za reklamu - ne.

Za sada, skoncentrisana na ono gde mi se najviše isplati da se predstavim, a to svakako nije domaće trzište. A kada novinare amatere zamene profesionalci, prihvatiću i mogućnost da neko napiše kako Milica Bubanja pojma nema o dizajnu i kako njen nakit ne poseduje nijedan element dobrog ukusa. Do tada - sasvim sam zadovoljna time što ne pristajem na uslovljavanja onih koji su bezali sa časova istorije umetnosti u srednjoj školi.

Da ne zaboravim: HVALA od SRCA ljudima sa naših prostora koji su me našli sasvim slučajno i zaljubili se u moj nakit. Hvala i divnim ljudima sa Artisha, koji pokazuju interesovanje tamo gde nema publiciteta. Jer, ja onda znam da sam zaista dospela do cilja: do srca i osmeha ljudi.

Do sledećeg pisanja,

Milica 

Prvi Artish na otvorenom

Juče, održan je prvi Artish pod vedrim nebom sa više od pedeset nasmejanih lica, koji su došli da prestane svoje rukotvorine. Poseta je bila odlična i mislim da smo svi zadovoljni. Nakon 12 sati ćaskanja, popijenih kafa i razmene kreativne energije, vratila sam se kući umorna, ali nadahnuta i zadovoljna. 

Društvo mi je pravila komšinica sa leve strane, vajarka Dalija Sega.

 Sa moje desne strane, bila je Lija Verneli, moja učenica:

 

 Kako sam imala jako malo nakita od srebra (stvarno moram da pocnem da radim, ali nikako da se skrasim u zatvorenom prostoru, otkako je sunce granulo!), to sam upotpunila mojim novim, letnjim stalkom, jarkih boja :)

 

Zatim sam malo proštetala....

  

Bilo je slatkih stvarčica za decu :)

Zastala sam i pročaskala pored Agine i Katarinine vesele postavke :)

Divila se mojim omiljenim keramičkim čudima, od Ane Haberman.

 

Prošetala to Erike - Patsy, organizatorke Artisha:

 

Popila kafu sa našom celebrity, Urškom Habjan :)

 I videla, upoznala još neke zanimljive ljude :)

 

 

I to je samo delić kreativne atmosfere i nasmejanih autora, koji su  ispratili još jednu poslednju subotu u mesecu, kao i mnoge pre nje, na Artishu. Vidimo se za mesec dana :)

Zapis posle dužeg vremena

Više od četiri meseca nisam pisala na mom blogu, koji sam do tada "negovala" prilično redovno. Ne mogu da kažem da postoji razlog za to, da nisam imala 10 minuta vremena da sednem i da postiram novosti o svom radu. Jednostavno, živela sam na drugoj frekvenciji. Od novembra, pa do sada, dogodilo se mnogo toga. Ali na kreativnom planu, dogodile su se boje u mom radu.

Za to vreme, nakit od srebrne gline, radila sam samo po poružbini, za ljude koji su se javljali mejlom. Održala sam radionicu u Beogradu "Osnovne tehnike izrade nakita od srebrne gline", sa čak deset zanimljivih i talentovanih žena. Dve napredne radionice  Srebrne gline i tradicionalnih tehnika obrade metala. Učestvovala na IHM sajmu u Minhenu, dva puta na slovenačkom Artishu.

Isprobala sam razne vrste i boje stakla i specijalne efekte, reakcije koje prate njihovu kombinaciju.  Zaljubila sam se u boje, u efekat dubine koji nastaje nanošenjem slojeva, jedan preko drugog. 

Uživala u stvaranju Bead Bird (ptica perlica), napravila skoro 20, koje sam većinom poklonila onima koji su me podržali na mom putu ka novim horizontima u boji. Saznala sam mnogo toga o sebi. Da sam izbacila iz sebe, prerasla dozu mraka i da uživam u izražavanju na jedna nov, lak i nasmejan način.  Počela sam da shvatam život kao priliku da se dobro zabavim. Staklo je nešto što je stiglo u pravo vreme da mi pomogne da prenesem svoje raspoloženje. I shvatila sam da nam se nove stvari pojeva uvek onda kada smo spremni za njih.

Izradila sam  kolekciju koja kombinuje moje dve ljubavi: srebro i staklo, pod nazivom DoTs! Ova kolekcija je divno prihvaćena. To je ujedno i najbolje prodavan nakit koji sam do sada napravila.

 

 

Šta je novo? Dok sam to sve radila, skicirala sam. U vozu, autu, za vreme pauze. Novi komadi od srebra, biće bajkoviti,  svedenih detalja, sa naglaskom na formi. Opet ću slaviti spontanost i balans.

A do tada, naviću alarm da me svake dve nedelje upozori da treba da dodam novi post na blogu. Jer, lako se zatvorim u svoj svet koji delim sa prijateljima i porodicom, u svoje kreativno utočište i zaboravim da bilo šta drugo postoji na ovom svetu.

Do sledećeg kuckanja,

Milica